Kako motivisati ljude oko sebe? Kada opsesija prerasta u nezaustavljiv tok?
Uživam dok trčim. Prosto više bez letenja po asfaltu, dok mi noge tabanaju po podlozi, a ritam krvotoka prati ritam muzike i koraka, ne, zaista, prosto bez tog virusa koji se širi neodoljivo našom zemljom, ne mogu da zamislim dan, niti svoj život.
Reći ćete da grešim kada kažem kako bih se radije odrekla svojih trideset pari cipela i najlepših haljina, u zamenu za dobru trkačku opremu i maraton u Njujorku. Moje koleginice i prijateljice već prihvataju opsesiju trčanjem kao sastavni deo moje prilično haotične, čudne i zmajevske ličnosti. Jedno vreme su se krstile, malo podsmevale. Neke potajno divile ili zavidele… meni je svejedno.
Eto, direktna posledica trčanja. Gradite svoju ličnost i postane vam odjednom svejedno šta neko o vama misli jer vi ste ličnost za sebe, slobodna i bez predrasuda.
Ne preterujem, ali ostaje mrvica nezadovoljstva, blaga gorčina, kada uđem u moje odeljenje i vidim posledice fizičke neaktivnosti na deci. Bila bih sebična, okrenuta sama sebi, kada bih čudesni, tajni eliksir zdravlja, dobrog raspoloženja i sjaja u očima čuvala samo za sebe.
U želji da sve to dragoceno iskustvo podelim sa mojom decom u školi, krenula sam da ih vodim na trke.
Profesorka srpskog vodi učenike na maraton
Profesori za vreme štrajka drže prezentacije i idu po školama da motivišu decu za trčanje.
Ovom prilikom javno želim da pohvalim kolegu iz Zemunske gimnazije,profesora fizičkog vaspitanja, Sašu Porubskog, koji u doba prosvetarskog ludila zvanog štrajk, pravi prezentacije maratona i bori se da Srbija dobije što više zdrave dece koja će ostaviti kompjutere, cigarete i alkohol i zaraziti se modernom zarazom savremenog doba – trčanjem.
Virus trčanja hara Srbijom… ali ovaj virus je pozitivan
Možda bi i naši političari pravili bolje poteze, da su se okušali u dugoprugaškim megdanima… ko zna? Nesanica, neka povišena tenzija u telu i mišićima, osećaj da lebdim i da je na meni neka odgovornost, potreba da sve ono što sam lepo proživela u ovom sportu koji je filozofija života prenesem na decu.
Nije ih lako motivisati, očas posla me iskuliraju, ili me sumnjičavo gledaju pošto predajem sasvim drugi – kontradiktorni predmet. Kakve veze ima srpski jezik i književnost sa nastavom fizičkog? Glupiranje ili kreativno druženje sa decom, cirkus, ili pravi smer gde treba da ide prosveta?
Kiša, lepo vreme… mraz, sneg i led… niko nam ništa ne može, uz trčanje, jači smo od sudbine, uhvati ritam. Prije ili kasnije, biće svima jasnije! Trista na sat… obožavam tu brzinu… osećaj da letim, da sam puna energije, potreba da menjam svet i energija koju prenosim na druge… osećaj ogromne energije koja kao talas zapljusne moju okolinu govori mi da imam misiju.
Neko će prokomentarisati da sam vrlo patetična ili puna sebe, ali zašto ne priznati osećaj koji nosiš duboko u sebi a postaje kultna misija- potreba da se ovaj divan sport na sve načine kao virus dobre zaraze proširi na našu bolesnu, umornu, otrovanu i sluđenu naciju. Ništa lepše i korisnije- put ka svetlosti, kroz čist vazduh, a uz tebe mladi ljudi, budući trkači… osvajači sopstvenog novog života.
Polako, sigurno, jer tiha voda breg roni, ja pričam, pišem o maratonu, pokazujem im sajtove, savetujem da promene ishranu brzom hranom, i odaberu sportsku zdravu ishranu.
Fijasko?
Nekad mi se čini da je sve uzaludno… na prezentaciji se pojavilo jedva tridesetak učenika, danas na probnoj trci oko Ušća nijedan. Kakav fijasko, neuspeh, ali ne odustajem! Pokušavam da ih opravdam. Razbolela se, imaju deca da uče, doći će sigurno u kompletu za trku Deda Mrazeva. Verujem u ovo što radim i prizivam ideju da bar jedan moj učenik istrči sa mnom makar polumaraton.
Izazvala sam jedno odeljenje koje se pobunilo protiv mojih metoda na megdanski trkački maraton. Pedagogija u kombinaciji sa šalom i opkladom. I nije uspelo.
Tri kruga oko Ade… ako ja pobedim, ostajem im profesorka, iako su hteli da me smene, ako oni pobede, povlačim se. Ni to nije upalilo, drugar ga ubedio da nema šanse protiv mene jer sam fanatik, pa mogu da trčim satima, a on je fudbaler i nema kondicije za nošenje sa dugoprugašima.
Smisliću ja opet neku caku, lupaću glavu, samo da ih motivišem.
Kao, da krenu u drugu školu gde su maturanti maratonci, pa da se upoznaju sa nekim dečkom, ili da napravimo druženja i razmene učenika… štrajk ne jenjava, zahuktava se… mi trčimo sa decom.
Trčanje me je zaista promenilo. dušetelno iznutra i spolja, trajno.
Malo sam tužna što mi se nijedna devojčica od mojih ptica-trkačica nije pojavila na treningu, ali verujem, znam, sigurna sam, moja ideja neće propasti!
Pokrenuti mlade na zdrav sport, proširiti virus trčanja širom Srbije, družiti se sa decom, povezati nastavnike i učenike iz drugih škola, uvesti decu na livade, šume, sportske terene, otrgnuti ih iz stanova-urbanih kutija u kojima gube zdravlje.
Pravim veliki plakat:
TRKA DEDA MRAZEVA – SHVATAM KOLIKO SAM INFANTILNA… JEDVA ČEKAM DA SE MASKIRAMO, PRERUŠIMO I JURCAMO ULICAMA BEOGRADA… OVO ĆE SIGURNO UPALITI!
Pripremam sportski kuvar na tri lista, malo sam ukrala i prepisala sa sajta trčanje.rs, ali sam sigurna neće nam zameriti. Planiram trke kojima ću ih obradovati, smišljam kako direktora da nagovorim da opet napravimo novu, uspešniju prezentaciju i shvatam da sam postala guru-trčanja. Nema mi spasa!
Svako ima svoj hram sreće gde skriven meditira u mraku urbane džungle. Ja imam samo patike i svoje brze noge, da i ludu usijanu glavu koja se ni sa godinama ne smiruje. Znate li vi kako izgleda čas srpskog jezika kada hormoni podivljaju u glavama tinejdžera, a ona energija počne da pršti… o tome vam pričam. Upotrebim svoju prirodnu i spontanu duhovitost, pa ih posavetujem da pod hitno optrče pedeset krugova oko škole ili nađu devojčicu!
